PISKENJE U STANU-duhovit prikaz

Moj prvi pas, moja noćna mora – prvih nekoliko nedelja


Najbolji čovekov prijatelj. Veran, poslušan, odan do smrti. Zaštitnik, lek za dušu, partner u igri. Evo ga stoji ipred mene. U dnevnoj sobi. Na tepihu.

Upravo sam ga donela. I jednu posudu za vodu, i jednu za hranu, i jednu korpu gde će da spava, i transporter, dugačak povodac, kratak povodac, dve ogrlice.

I još jednu koskicu za oštrenje zuba, posavetovala me je ljubazna prodavačica u pet-šopu. Kao i četku, jednu igračkicu, gumeni prsten i lopticu, češalj za buve, šampon za pse, dezodorans, pokrivač. I, naravno, ogrlicu protiv buva.

I – zato što je povoljnije kad se kupi veliko pakovanje, dodala je zaista ljubazna prodavačica – 20 kg hrane za štence „Ekstra premijum“. Kad je tako mali, potrebne su mu još i vitaminske tabletice da bi baš onako lepo i pravilno rasli i postali veliki i jaki. Knjižica „Odgajanje štenaca“ i „Kako naučiti štene da „ono“ radi napolju“, pripadaju standardnoj literaturi. I pomoć da sve prenesem do kola.

Zaista dobra prodavnica, ljubazna prodavačica.

On – još mu nisam smislila ime – je upravo dva sata inspicirao dvorište. A sada stoji na sred mog skoro kupljenog tepiha. Mala barica ispod njega polako postaje prava bujica. Nogari fotelje opkoljeni su vodom kao hrast u planinskoj reci u vreme topljenja snega. Neverovatno, koliko tečnosti može da isteče iz psa koji ima jedva dva kilograma.

Naravno, upravo mi je nestalo i WC papira. Poslednje parče sam iskoristila jutros da istresem nos. Završio je. Oko tri kvadrata moje dnevne sobe su poplavljena. Trk do pet šopa. Ljubazna prodavačica preporučuje „Exkremente-ex“ i „Stop neprijatnim mirisima“. Po pet litara od svakog biće dosta za početak. Moja dnevno soba miriše izuzetno lepo na limun.

Mog psa – još uvek nisam smislila odgovarajuće ime – izvodila sam napolje svaka dva sata. Osam puta. Piškio nije. Naravno da nije. Pa skoro je sadržaj bešike jednog slona ispraznio u mojoj dnevnoj sobi. Pretpostavljam da je zbog toga sad prazna.

Noćas – naša prva zajednička noć – pustiću ga da spava sa mnom u krevetu. Slatki mali crvić. Zaspao mi je u rukama. Sanjam, ležim na pesku. Sunce mi greje stomak. Topli talasi zapljuskuju mi telo. Baš prjatno. Palme i more se mreškaju. Ali, zašto je mračno ako se sunčam na plaži. Otvaram oči širom. Stomak mi greje 39° topla loptica krzna. Spoznaja da se ne radi o tropskim vodama Kariba polako kaplje u moju svest.

U šetnju više ne moramo da idemo. Jasno, upravo je obavio posao. I to obimno. Nastavljam da spavam na kauču u dnevnoj sobi. Od mirisa limuna peku me oči.

Sledećeg jutra, miris limuna je nestao. Ispario. Mekani mališan sa slonovskom bešikom me gleda pun sreće i maše repićem. Bar imam dovoljno WC papira: 10 rolni. Mislila sam. Dok nisam u predsoblju naletela na brdo odmotanog i u sitne komadiće iscepkanog papira.

"Exkremente-Ex" i „Stop neprijatnim mirisima“ su već do pola prazni. Pa dobro, veće flaše – od po 10 litara – su ionako ekonomičnije. Kaže mi ljubazna prodavačica iz pet šopa. U podrum sam dopremila celu paletu WC papira. Prvih 20 rolni koje sam donela gore u stan, nalaze se na kuhinjskom stolu. Bezbedni.
Tepih sam savila u rolnu i bacila. Tepih je imao jednu veoma važnu osobinu koja mi sada bolno nedostaje: upijao je. Ova osobina nedostaje parketu. Ali to mi je doprlo do mozga tek kad je potočić počeo polako da teče pod policu.

Naravno, svakih dva sata smo izlazili napolje. Naravno, nije osećao potrebu da se napolju isprazni. Naravno, celu dnevnu sobu sam prekrila papirom. Naravno, sve ih je pretvorio u vesele pahulje. I, naravno, čekao je da sve pahulje pokupim i iznesem iz sobe pa da na miru obavi posao.

Ljubazna prodavačica preporučuje „Stop markiranju“. Pet litara. Ovaj put sa mirisom narandže. Deluje. Mali izbegava dnevnu sobu. Ali i ja. Miris narandže mi prouzrokuje napade kijanja i glavobolju.

Dušek u spavaćoj sobi je još uvek mokar. Dušek na naduvavanje je mali i neudoban. Ove noći navijam budilnik, na svakih sat vremena izlazimo napolje. Ali, on ne može. Kao da ga je sram kad ga neko posmatra. Oko 4:30 počinje da pada kiša. Neće da napravi ni korak dalje od vrata. Radije će pustiti da ga udavim povocem. Polako se predajem. Ali, izgleda da ga kiša inspiriše. Još jedan mokar čaršaf završava u korpi za veš, na sreću dušek na naduvavanje može da se briše.

Sledećeg jutra konfrontacija sa parketom i njegovom najneprijatnijom osobinom: Ne podnosi vlagu, ivice parketnih daščica se polako dižu. Ventilatori koje sam na brzinu postavila i uključila daju sve od sebe, ali i raspršuju onaj nesnosni miris narandže. Pet kvadrata. Pravo jezero. Koje se usled ventilatora pretvara u besnu bujicu koja prosto kulja pod dvosed.

Napolju još uvek pada kiša. Ni šapu neće da stavi pred vrata. Jednom sam ga jednostavno zgrabila, iznela napolje i postavila na travu pored barice. U momentu kada je šapama dotakao tlo, poleteo je kao iz topa ispaljen prema ulaznim vratima.

Na nesreću, pri tom se povodac zapleo oko mojih nogu. Ali, ionako sam bila mokra do gole kože. Drhteći i uz pogled pun prebacivanja kao da sam htela da ga napustim, ispustio je u predsoblju čitav Jangcekjang. Na sreću, sve je isteklo napolje. Ali, na pogrešnu stranu. Pošto pod u predsoblju nije napravljen baš “pod libelom”, skoro neprimetan, ali ipak postojeći pad doveo je do ubrzanja toka u pravcu dnevne sobe. Moderna vrata između stambenih prostorija više nemaju prag, več mali razmak između lista vrata. Zbog malo uzdignutog parketa, obrazovale su se naprsline i fuge u koje je ponirala žuta reka.

Kako se dokopao papira sa stola, ni dan danas mi nije jasno. Dva kubna metra pahuljica od celuloze veselo su lepršala po kuhinji. Nakon što sam napunila ceo kontejner papirom, vraćam se unutra i ne mogu da verujem svojim očima. Sve suvo, nema jezera, nema reke. Opuštena i srećna kao nikad do tada u životu polako klizim u fotelju.

Sad još samo jedna čašica vina iz frižidera i sve će da bude dobro. Nešto me vuče sve dublje u fotelju. Pokušavam da ustanem i nekako uspevam uz gromoglasno “PLJUS” da se iskobeljam iz fotelje. To je to. Sad je zaista dosta. Ne mogu više. Napolje sa foteljom. I parket mora napolje.

Zvala sam majstora da mi ugradi pločice u dnevnoj sobi, sa malim fugama za oticanje tečnosti. Pravi sistem za odvodnjavanje. Plastična fotelja. Sve zajedno, koštalo me je manje nego sva ona sredstva koja sam pokupovala na početku. Prilikom preuređenja dnevne sobe, saznala sam i šta se desilo sa svom onom silnom tečnošću. Stalaktiti iz podruma ispod mog stana, sada stoje kao ukrasni stalagmiti u mom ugradnom plakaru.

Više me niko ne posećuje. Misle da je moj stan postao neudoban.

On takođe.

Danas mu je bilo lepše da posao obavi napolju na travi.